brzinom šapta tišina se uvukla u kuću
i nije lako raspoznati boje
teško ih čujem jer tišinom zbore

i dodiruju me poput tebe, nježno
čudno predivo na zidu kroje
a koje je tišina boje

sneno žuta ili plašljivo plava
ispala s oker kaputa
ili zelena kao jutarnja trava

nevoljko je slušam jer vrišti na mene
svojom zvonkim glasom
baca se svom svojom masom

tjera me da mislim i o tebi
jer čemu moja ova šutnja
k'o kost u grlu zapela je slutnja

možda sada shvatiš i ti ovu priču
pa mi dopustiš da sviram
radije bi umro nego da biram

velikim gongom razbit ću tišinu
poput stakla britva oštra
rezanje vena ništa ne košta

ali ne predajem se bez borbe
i to radim vješto
u rukama držim sve i to je nešto

vidim ja prolaz u daljini ali blizu
samo da prođem ne opažen
samo da ostanem ne svačen

svladao sam je teško rukama svojim
u ušima dvojba dva zla me okružuju
Skila i Haribda prolaz sužuju

ispuštam glas vičem: "Dosta!"
a tišina u ruke mi uđe
još vidim boli svoje i tuđe

u ruci tišina pruža svoje krake
i poput pčela tišine se roje
i nije lako raspoznat im boje