Pjesme

glasno mi otkucavaju prsti po krovu užarenog pogleda blago prolaze kroz kosu i dodiruju pogled mrežom žutih perlica ulazim kro z prašinu u sobu i već ranim jutrom prikazujem silinu podneva topim svaki pogled u hladu   ubrzavam bose noge grlim vrući asfalt bojim nebo u modru boju brišem kapljicom kiše kraj ovog vrućeg dana skrivam se u masardi novog jutra

uzmi moje oči jer skrivaju svijet tebi nepoznat nestaje u njima boje, a ljudi gube sjaj prođi kroz mene kao laka zraka svemira neostavljajući trag, prizivaš šaptanje jutra odbacimo svoje ruho intime i prezira zaplešimo pod zvijezdama modrim i svilenim zapetljani u ovoj mreži nježnih dodira izgubimo sebe, a otkrimo nas