brzinom šapta tišina se uvukla u kuću i nije lako raspoznati boje teško ih čujem jer tišinom zbore i dodiruju me poput tebe, nježno čudno predivo na zidu kroje a koje je tišina boje sneno žuta ili plašljivo plava ispala s oker kaputa ili zelena kao jutarnja trava nevoljko je slušam jer vrišti na mene svojom zvonkim glasom baca se svom svojom masom tjera me da mislim i o tebi jer čemu moja ova šutnja k'o kost u grlu zapela je slutnja možda sada shvatiš i ti ovu priču pa mi dopustiš da sviram radije bi umro nego da biram velikim gongom razbit ću tišinu poput stakla britva oštra rezanje vena ništa ne košta ali ne predajem se bez borbe i to radim vješto u rukama držim sve i to je nešto vidim ja prolaz u daljini ali blizu samo da prođem ne opažen samo da ostanem ne svačen svladao sam je teško rukama svojim u ušima dvojba dva zla me okružuju Skila i Haribda prolaz sužuju ispuštam glas vičem: "Dosta!" a tišina u ruke mi uđe još vidim bo...
Pjesme Tomislava Ostojića